Glovacki: Put za Čačak

O počecima jednog novog pozorišta.

Scena iz predstave

Na početku jednog novog pozorišta, onog u Čačku, je reč – odluka da Grad dobije svoje prvo pozorište. I dok se birokratski deo tek odrađuje, pozajmljeni tuđi prostor se koristi, kao i tuđi račun za ono malo sredstava kojima je već napravljena prva predstava. Kao u nekom vicu: šta radi upravnik pozorišta sa malo novca i nezagrejanom, neadekvatnom salom? Pozove tri mlada pisca sa zadatkom da napišu po jedan čin na istu temu, koja mora biti dovoljno intrigantna, a opšteprepoznatljiva, da bi osigurala ozbiljnu publiku. Biće da se tema sama nametnula – kako u vremenu metastaziranog liberalnog kapitalizma preživeti ako si većina, tj. potlačena klasa.

I tako je nastala reč prve predstave „Triptih o radnicima“, na tekstovima Sare Radojković, Strahinje Madžarevića i Tijane Grumić. 

Priča prva, Sare Radojković, pod nazivom „Neidentifikovane“, prati mladog Italijana tek pristiglog u Ameriku, čiji je prvi posao vezan za strašnu tragediju – veliki požar u tekstilnoj fabrici, u kome je izgorelo više desetina radnica, koje su u trenutku požara bile zaključane. Kao čuvar nekoliko preostalih, još uvek neidentifikovanih tela, upoznaje se sa ostarelim sunarodnikom, zapravo sa svojom najizglednijom projekcijom u budućnosti. Njih dvojica stoje jedan naspram drugog kao u kakvom vremenskom ogledalu – mladi radnik piše pisma puna nade i poleta verenici koja ga čeka u Italiji, dok stari zatvara oči pred životom, ne prihvatajući činjenicu da preostala ugljenisana tela predstavljaju njegovu ženu i ćerku.

„Krokodil“ Strahinje Madžarevića, preko banalne porudžbine jedne firmirane majice, povezuje zapadnjačkog zaposlenika pod teškim pritiskom imperativa napredovanja unutar firme, i radnicu tekstilne fabrike u Bangladešu. Muke i „muke“ oba lika porede se kroz njihove telefonske razgovore, do trenutka kada fabriku u Bangladešu proguta požar, nastao kao posledica životinjskih neuslova u kojima su te žene, van nama poznatog „civilizacijskog“ kruga, prisiljene da rade boreći se za goli opstanak. „Zapadnjak“ pak pada u očaj – ne zbog izgubljenih života – već zbog izgubljene prilike da dođe do majce iz serije „limited edition“, od čega mu zavisi ulazak u krug odabranih i dalje napredovanje.

„Nikada nisam videla zvezde“ Tijane Grumić gotovo je lirska, tragična poema o radnicama na jednoj farmi, ali i o kravama, koje se – bar jedna od njih – obraćaju ljudskim rečima, komentarišući svoju kravlju sudbinu, ali i svoje kravlje snove. I jedne i druge bivaju žrtvovane na oltaru profita, s tim da krave to filozofski primaju, dok radnice stradaju zbog tek napola dignutog glasa. Preživele bi bilo da su ćutale, bilo da su u pobuni otišle do kraja.

Reditelj Jug Đorđević promišljenim minimalističkim sredstvima objedinjuje sve tri priče. Četvoro glumaca je sve vreme pred publikom, na sredini sale u kojoj se igra (tzv. svečana sala jednog KUD-a), a kvadrat scene je prekriven gomilom odbačene garderobe, simbolom različitih vrsta destrukcije – odbačenih ostataka bivših života, proizvod jedne nehumane industrije, simbol potrošačkog mentaliteta, pa i globalnog ekološkog uništenja, jer tekstilna industrija spada u sam vrh zagađivača planete. U tom prostoru Aleksandar Đinđić, Bratislav Janković, Ivana Terzić i Una Đelošević, vođeni veštom rediteljskom rukom, grade sumorne ljudske priče, kroz suptilne psihološke i emotivne odnose.

Sala je bila ispunjena do zadnjeg mesta, publikom koja je euforičnim aplauzom pozdravila aktere. Tipičan primer siromašnog pozorišta, koje uspeva da deluje otrežnjujuće, budeći empatiju, a svojom angažovanošću dokazuje da je pravo pozorište ono koje nas se tiče. 

Ova kritika nastala je u okviru „Kritičarskog karavana“, projekta Ministarstva kulture Republike Srbije, zahvaljujući kome se kontinuirano prate teatarska zbivanja u unutrašnjosti i manjim sredinama; Karavan je prisustvovao trećoj reprizi predstave „Triptih o radnicima“.